Intervju generala Dikovića za „Odbranu”

U VOJSKU VREDI ULAGATI

Teroristi nisu, kao što se to ponekad olako tvrdi, amateri i neki slabo obučeni ljudi. Oni završavaju obuku, imaju svoje dobro organizovane mreže, koriste modernu tehnologiju, računaju na vrednosti i način života savremenog sveta, uočavajući njihove s bezbednosnog aspekta slabe tačke na koje mogu lako da udare, a da ostvare veliki efekat. Odgovor počinje od valjano utemeljenih procena, saradnje država, razmene informacija, dobre koordinacije i preduzimanja zajedničkih aktivnosti različitih institucija, a neophodan je i visok stepen kompetentnosti i kreativnosti, jer terorizam ima izraženu crtu na zlo usmerene kreativnosti. Potrebno je preventivno delovati i pripremiti se za odgovarajući odgovor.

Istina, zavisno od ugla iz koga je sagledavamo, ume da poprimi različite pojavne oblike. Njegoš je još davno napisao da onaj na brdu i više i dalje vidi negoli oni pod njim. U razgovoru sa generalom Ljubišom Dikovićem pokušali smo da odgonetnemo gleda li vrh sistema odbrane na probleme i izazove jednako kao i oni pri dnu piramide. Da li „prvi” vojnik zna za muke „poslednjeg” u stroju i šta čini da ih olakša?

Za magazin „Odbrana”, povodom predstojećeg Dana Vojske Srbije, general Diković, pored ostalog, govori o geopolitici, regionalnoj bezbednosti, izazovima asimetričnih pretnji oličenih u sve brutalnijem terorizmu i poukama iz prošlosti koje neki olako zaboravljaju.

Gospodine generale, nedavno ste, na jednom od predavanja polaznicima Generalštabnog usavršavanja Škole nacionalne odbrane, rekli da akumulirani uticaj mnoštva manjih sukoba širom planete navodi na zaključak da je svet u ratu. Francuski predsednik i premijer Belgije, posle terorističkih napada u njihovim prestonicama, izjavili su – „Evropa je u ratu!”. Ko su neprijatelji Evrope? Kako ih prepoznati?

– Dva su glavna neprijatelja Evrope. Prvi je ekstremizam. I to ekstremizam svake vrste – politički, verski, nacionalni. On je pospešen, s jedne strane, ekonomskom krizom i njenim posledicama, s druge širokim spektrom društvenih problema od nezadovoljstva mladih nezaposlenih ljudi do propasti multikulturalnosti, a s treće strane prilivom migranata iz oružanim sukobima zahvaćenih zemalja, među kojima su i one u kojima su vojno intervenisale ili još intervenišu i pojedine evropske države.

Drugi neprijatelj Evrope jeste nedostatak solidarnosti, manjak zajedništva neophodnog da se reše zajednički problemi. Ako svako gleda samo svoj najuži interes, onda nema ni potrebne širine da bi se sagledalo šta je najbolje za zajednicu, niti volje da se problem zajednički rešava, a samo se zajednički može rešavati.

Neprijatelj na kog su mislili pomenuti evropski političari jesu teroristi. Ali terorizam se uspinje iz ekstremizma, a spasonosnog odgovora nema, jer nema zajedništva.

Često razgovarate sa kolegama iz regiona, s kojima Srbija danas deli slične bezbednosne rizike i strahove. Da li među vama, vojnim komandantima velikog iskustva, postoji jasna ideja o tome kako se oružane snage mogu suprotstaviti terorizmu. Kako preduprediti njihove akcije, naročito one samoubilačke?

– Naravno da se prilikom susreta načelnika generalštabova razgovara i o tako gorućem problemu kao što je terorizam. Terorizam je pošast našeg doba, kojoj nije lako doskočiti. Teroristi nisu, kao što se to ponekad olako tvrdi, amateri i neki slabo obučeni ljudi. Oni završavaju obuku, imaju svoje dobro organizovane mreže, koriste modernu tehnologiju, računaju na vrednosti i način života savremenog sveta, uočavajući njihove s bezbednosnog aspekta slabe tačke na koje mogu lako da udare, a da ostvare veliki efekat. Odgovor počinje od valjano utemeljenih procena, saradnje država, razmene informacija, dobre koordinacije i preduzimanja zajedničkih aktivnosti različitih institucija, a neophodan je i visok stepen kompetentnosti i kreativnosti, jer terorizam ima izraženu crtu na zlo usmerene kreativnosti. Nema potrebe za strahom i ne treba se plašiti. Potrebno je preventivno delovati i pripremiti se za odgovarajući odgovor.

Ipak, trajno rešenje problema treba tražiti na mestu njegovog nastanka. Na to ne mogu da utiču države poput naše, to moraju da urade velike sile. Pogrešne procene vode u glib terorizma. Pouka svima koji danas vode svet jeste da paze šta rade.

Često kolegama iz inostranstva ukazujem i na činjenicu da smo se mi borili protiv terorista i 1998. i 1999. godine, ali da tada nismo bili podržani. Naprotiv, odmagano nam je. Nikada merilo dvostrukih aršina nije vodilo saglasju i zajedništvu.

Vojska Srbije dobila je zadatak da sadejstvuje policiji radi zaštite državne granice i sprečavanja ilegalnog ulaska migranata. Znaju li komandiri i komandanti na terenu kako postupati sa golorukim civilima, koji pokušavaju da pređu na našu teritoriju?

– Pripadnici Vojske Srbije pokazali su nebrojeno puta do sada, izvršavajući najrazličitije zadatke, da u njihovu obučenost i osposobljenost ne treba sumnjati. Dodao bih i to da posebno ne treba sumnjati u obučenost snaga za hitno reagovanje. Tačno je, međutim, da je ovde reč o specifičnoj situaciji. Za vojnika, ali i za ostale snage bezbednosti, jasnija je situacija kada je s druge strane naoružani neprijatelj, nego goloruka povorka unesrećenih ljudi, koji traže svoje mesto pod suncem. Ali, u toj povorci mogu biti i oni koji nam ne misle dobro. Ključ je u saradnji sa pripadnicima policije, koja je do sada bila odlična i koja će i u takvim situacijama dati najbolji mogući rezultat.

Situacija s migrantskom krizom i nedavne poplave pokazale su da se Vojska Srbije sve više angažuje na suprotstavljanju takozvanim nevojnim pretnjama. Ima li istine u komentarima da se Vojska „olako podiže” i to za zadatke koji spadaju u delokrug odgovornosti ostalih državnih organa?

– Zavisi od toga kako stvari posmatrate. Tačno je da Vojska Srbije treba da bude na neki način ultima ratio, dakle poslednje sredstvo. Činjenica je i da treba razvijati sposobnost snaga namenjenih za takve zadatke. Međutim, kada dođe do znatnog ugrožavanja bezbednosti građana i materijalnih dobara, kada nevojne pretnje iznenada ugroze živote ljudi, sasvim je racionalno upotrebiti najorganizovaniju i najsposobniju snagu – Vojsku. Naročito kada imate u vidu da je to jedna od tri misije Vojske Srbije, za koju smo mi apsolutno osposobljeni, što su građani videli na delu mnogo puta, a posebno 2014. godine. Kada je potrebno spasiti živote ili imovinu i druga materijalna dobra, dileme nema. Vojsci je to čast.

Vojni sindikat Srbije izneo je podatke, a „Politika” prenela, da je prošle godine 660 profesionalnih vojnika napustilo službu, a u prva dva meseca ove – njih 152. Razlog tome su, kako tvrde, „niska primanja, ubitačan i razočaravajući standard pripadnika našeg sistema odbrane”. U prilog tome navode podatak da čak 81 odsto ima platu ispod republičkog proseka. Da li su takve tvrdnje tačne i ako jesu – ko je odgovoran za takvo stanje?

– Prosečan odliv profesionalnih vojnika u periodu od 2011. do 2015. godine je oko 800 ljudi godišnje, što zbog isteka ugovora i nemogućnosti da se on produži, što zbog ličnih zahteva. Tačno je da su za prva dva meseca 152 profesionalna vojnika po raznim osnovama napustila Vojsku Srbije, a ako se taj trend nastavi tim tempom, na kraju 2016. godine odliv bi iznosio 912 profesionalnih vojnika. Bio bi, dakle, viši od proseka u poslednjih pet godina.

U prošloj godini, takođe, za šest odsto povećan je broj onih kojima je profesionalna vojna služba prestala na lični zahtev. Naše analize pokazale su da je ovo povećanje u velikoj meri prouzrokovano umanjenjem finansijskih prinadležnosti. Profesionalni vojnici koji nađu bolje plaćeni posao, odlučuju se da odu iz Vojske i prihvate novi posao. Pri tom, treba imati u vidu da je prosečna neto plata profesionalnog vojnika za nekoliko hiljada dinara manja od prosečne plate u Srbiji. Ali, s istim izazovima susreću se i druge vojske, čak i one u bogatijim zemljama.

Teško da vojnu profesiju možemo izjednačiti s radom u državnoj administraciji, jer je reč o pozivu koji nosi daleko veći rizik po život i zdravlje, podrazumeva prekomande u različite garnizone, život odvojen od porodice, ukidanje određenih građanskih prava, na primer, pasivnog biračkog prava. U krajnjem slučaju, kad za to dođe vreme, pripadnici Vojske Srbije rizikovaće život da odbrane državu. Ta spremnost je istovremeno i važan faktor odvraćanja potencijalnog agresora. Zato vojnike treba dobro platiti, a ako to nije moguće, onda se moraju osmisliti mere za poboljšanje standarda.

Svi se mi u Vojsci nadamo da za našu zemlju dolaze bolji dani. Siguran sam da će se tada u Vojsku Srbije, kao pouzdanu snagu ove države, više ulagati jer ona samo tako može dati svoje najbolje rezultate. U Vojsku vredi ulagati, jer je bezbednost i stabilnost uslov i za investicije i za razvoj i za napredak.

Policija je nedavno dobila deset novih borbenih vozila iz „Složenih borbenih sistema” u Velikoj Plani. Može li se očekivati da uskoro i Vojska dobije neka od tih sredstava?

– Opremanje Vojske Srbije definisano je dugoročnim planom razvoja i programskim dokumentima koja su verifikovana na različitim nivoima odlučivanja. Kada je reč o oklopnim vozilima točkašima, mi smo zainteresovani za „lazara 2”. U toku ove godine planirana su verifikaciona ispitivanja tog vozila u Tehničkom opitnom centru. U zavisnosti od rezultata ispitivanja i ispunjavanja definisanih taktičko-tehničkih zahteva, biće doneta konačna odluka o opremanju Vojske Srbije „lazarom 2”.

Ovogodiši vojni budzet projektovan je drugačije u odnosu na prethodne godine. Vojska je dobila svoj deo „kolača”. Kakve su, shodno tome, njene realne mogućnosti kada je reč o opremanju i modernizaciji? Ima li dovoljno sredstava i za realizaciju planiranih vežbi i unapređenje standarda pripadnika, koje se godinama unazad samo najavljuje?

– Uz umešno raspolaganje sredstvima i dobar rad s ljudima, budzet nam omogućava održavanje dostignutog nivoa operativnih i funkcionalnih sposobnosti Vojske Srbije, kao i nastavak opremanja i modernizacije naoružanja i vojne opreme. Realizovaćemo značajne vežbe, među kojima posebno izdvajam združenu višestepenu komandno-taktičku vežbu snaga za reagovanje, koja će se pod nazivom „Morava 2016” održati krajem maja i početkom juna, i u kojoj će učestvovati više hiljada pripadnika Vojske.

Trpi standard. Budzetska sredstva namenjena za novčana primanja zaposlenih u Vojsci Srbije za 2016. godinu na nivou su budzetskih sredstava za zarade pripadnika Vojske Srbije u 2015. godini, uz povećanje zarada za dva odsto.

Oslonac na sopstvene snage, pomoć prijatelja i partnera i brižljivo raspolaganje sredstvima pomaže da se održe sposobnosti.

Nezaobilazno pitanje jeste i stanje u našem vazduhoplovstvu. Hoće li Vojska Srbije dobiti dugo najavljivane helikoptere Mi-17? Jeste li i Vi uvereni da bi nekoliko vazduhoplova „podiglo na noge” ono što se toliko dugo urušavalo?     

– Tokom ove godine Vojska Srbije će se opremiti s dva višenamenska transportna helikoptera Mi-17 V-5. Svi ugovori su potpisani, stručne ekipe rade na prijemu helikoptera i u toku je obuka naših pripadnika u sedištu proizvođača. Na tome nećemo stati. U narednom periodu nabavićemo još dva helikoptera i remontovati postojeće „osmice”. Pored toga, očekujemo uvođenje u upotrebu školsko-trenažnih aviona „lasta” i opremanje našeg vazduhoplovstva tim avionima. Planiramo modernizaciju „orla” i G-4.

Da se razumemo, problem koji imamo s resursima u Ratnom vazduhoplovstvu i protivvazduhoplovnoj odbrani time neće biti rešen. Za potpunu modernizaciju, potrebno je više novca. Ne treba zaboraviti i da je razvoj PVO sistema i kopnene komponente najmanje jednako važno kao i razvoj vazduhoplovstva, a u nekim situacijama deluje i odlučujuće.

Krajem marta, analizirane su operativne i funkcionalne sposobnosti Vojske Srbije u 2015. godini. O kojim ste „gorućim” problemima referisali tada predsedniku Republike? Šta danas Vojska očekuje od države?   

– O mnogim pitanjima s analize i sada sa vama razgovaram. Ključna tema bila je kako u uslovima restriktivnog finansiranja i konsolidacije naše privrede obezbediti uslove za održanje i unapređenje sposobnosti naše vojske, koja sve zadatke – bilo da su unapred planirani ili ih je nametnula situacija, a takve smo imali već ove godine – izvršava u potpunosti. Teme su bile i promene u organizaciji Ministarstva odbrane i Vojske Srbije, ukrupnjavanje jedinica i stvaranje potpuno kompaktnih organizacijskih celina na nižem nivou, koje će biti funkcionalnije i efikasnije.

Vojska od države očekuje osavremenjivanje i nabavku modernih složenih borbenih sredstava, pre svega za RV i PVO, ali i poboljšanje životnog standarda njenih pripadnika u meri u kojoj je to realno.

Više puta ste govorili da je vojna neutralnost Srbije nesumnjivo najbolje rešenje. U javnosti je i skoro bilo mnogo polemike o sporazumima koje smo potpisali s Alijansom. S druge strane, različito se odmeravalo i tumačilo unapređenje vojne saradnje s Ruskom Federacijom. Jesu li globalna kretanja i sadašnji bezbednosni izazovi, odnosno naša aktuelna geopolitička pozicija i interesi u regionu i svetu, učvrstili Vaša uverenja?

– Savezništvo je pitanje za državu, ne za Vojsku. Države su saveznice, a ne vojske. Procenjujući aktuelnu političko-bezbednosnu situaciju u svetu, siguran sam da naša država dobro vodi spoljnu politiku i da ide u dobrom smeru. Vojska ima poverenja u državne organe i to je najvažnije!

Prošlo je sedamnaest godina od agresije NATO-a na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Vojska je obeležila Dan sećanja i odala poštu žrtvama. Prisećanje na 1999. godinu je uvek bolno. Vojniku pogotovo. I tada su mnogi o tome svedočili kao o tragičnoj grešci i nesreći za ceo svet. Slična, doduše „umivena” mišljenja, čuli smo i ovog 24. marta, čak i od onih od kojih to nismo očekivali. Ambicija i sila svetskih moćnika, pod izgovorom deljenja pravde, na kraju prošlog milenijuma, kao njihovo pravo i privilegija, prisutne su i dalje. Na većini meridijana. Kaže se da u životu ne postoje greške, već samo lekcije. Da li smo dovoljno naučili, šta smo zaboravili?

– Čak i ako ostavimo po strani političke, diplomatske, ekonomske i sve druge pouke iz tog, po mnogo čemu, tragičnog sukoba, vojna iskustva bila bi vredna pomnog izučavanja i na osnovnim studijama na Vojnoj akademiji, i na kasnijim karijernim usavršavanjima.

Mi imamo sjajne oficire i podoficire koji su dokazali svoju vrednost i svoje vrline u to teško vreme. Oni danas svoja iskustva, stečena teškom mukom tokom rada i obuke, prenose na mlađe starešine i profesionalne vojnike i to, verujte, uvećava sposobnost Vojske Srbije u celini i poverenje u sopstvene snage.  

Istovremeno, tom prenošenju iskustava treba posvetiti veću pažnju, treba ih institucionalizovati. Mislim da moje kolege oficiri, posebno oni koji su bili na najodgovornijim pozicijama 1999. godine, imaju obavezu, svetu dužnost, da svoja konkretna iskustva zabeleže, sistematizuju i pretoče u knjige, udzbenike, stručne radove, priručnike i memoare i tako ih sačuvaju za mlade generacije starešina Vojske Srbije. To nije u dovoljnoj meri urađeno i na tome radimo.

Znam i za vreme kada je sve to „stajalo u fiokama”. Vreme je da se to stavi na sto i školske klupe, ugradi u proces obuke i da se iskustva bolje koriste. Nemamo mi čega da se stidimo. Naprotiv. U tome imamo podršku i predsednika i premijera.

Šta biste odgovorili kritičarima ili, bolje reći, kritizerima stanja u našoj vojsci, koji tvrde da sistem odbrane iz dana u dan tek pukom statistikom potvrđuje poverenje građana u instituciju, u kojoj najstručniji vape za strukom, da smo se promašenim reformama isuviše pacifikovali i „ugušili” besmislenom birokratijom, da je vojnička zbilja poput priče o carevom novom odelu, da se Vojska (zlo)upotrebljava u dnevnopolitičke svrhe, te da su i postavljenja najodgovornijeg kadra isključivo motivisana interesima vladajuće elite?

– Na takve, kako kažete kritizerske primedbe, odavno ne odgovaram. Vojska Srbije je uređena institucija u kojoj se zna red, u kojoj su odnosi, nadležnosti i odgovornosti precizno određeni vojnim pravilima i propisima i u kojoj nema ni politizacije ni partizacije. Kome to nije jasno, taj ne želi da vidi istinu.

Tako jeste, tako će biti i samo uređeni sistem može biti u funkciji zbog koje i postoji. Naša snaga jeste u svesnoj vojnoj disciplini, patriotizmu naših oficira, podoficira, vojnika i civilnih lica. Građani nam veruju. Mi uzdignutog čela idemo dalje, a slobodan sam reći da naša zemlja treba da bude ponosna na svoju vojsku!

Vladimir POČUČ