Интервју генерала Мојсиловића за Одбрану

Само три сата пошто је око поднева 20. јула 1991. године бацио шапку увис у знак завршетка четворогодишњег школовања на Војној академији, тада потпоручник оклопно-механизованих јединица Милан Мојсиловић, као и већина колега из његове класе, спаковао је опрему и кренуо у борбена дејства. Те године почела је акутна фаза распада велике државе којој су се заклели официри ЈНА. Требало је савладати емоције, постати професионалац и, што је најважније, одмах у пракси применити оно што је до тада, на Академији, била само теорија. Служба је потпоручника Мојсиловића водила кроз грађански рат све до 19. маја 1992. године, када је, одлуком Владе Савезне Републике Југославије, као и сви припадници војске рођени на територији Србије, повучен из Босне и Херцеговине.

Искуство из рата помогло је Мојсиловићу да с успехом обавља командне и наставне дужности у Школском центру оклопно-механизованих јединица. Затим је уследило усавршавање. Недуго потом, 1999. године, тада мајор Милан Мојсиловић, командант батаљона у Првој оклопној бригади, премештен је у састав Приштинског корпуса, где је обављао дужност начелника оперативног одсека у 243. механизованој бригади. После агресије НАТО-а наставио је каријеру у истој јединици, на дужности начелника штаба, са које је у периоду од годину и по дана заступао команданта бригаде. Управо у то време одвијала се антитерористичка операција на југу Србије, а Мојсиловићева јединица имала је пред собом низ сложених и опасних задатака. Командовао је 15. оклопном бригадом од 2004. до 2006, након чега је каријеру наставио у оперативно-штабним органима Команде оперативних снага, Здружене оперативне команде, чији је заменик команданта постао 2007. године. Само две године касније унапређен је у чин бригадног генерала. Да је Милан Мојсиловић „виђен” за највише командне дужности постало је јасно 2011. године, када је ступио на место команданта Копнене војске. Шеф Војног представништва у Мисији Републике Србије при НАТО-у постао је 2013. године. Од 2017. до септембра 2018. године вршио је дужност помоћника министра за политику одбране, када је, Указом председника Републике, постављен за начелника Генералштаба.

– Војничка каријера има свој ток и не постоји официр који на тај ток има потпун и коначан утицај. – Тако је начелник Генералштаба Војске Србије генерал-потпуковник Милан Мојсиловић у интервјуу за магазин „Одбрана” прокоментарисао постављење на нову дужност, која се у свакој армији света сматра круном каријере. Војска какву генерал Мојсиловић жели је модернизована и професионална. „Професионална у односу, а можда комбинована у попуни. Војска која обезбеђује да ова држава може да се посвети економији, али и свим оним социјалним и друштвеним питањима која нас чине бољим и јачим.”

– У јавности се доста спекулише да сам у Бриселу био зато што сам то лично желео или тражио. Не. Тамо сам упућен на исти начин као што сам упућен и у Приштински корпус, и мој однос је, у професионалном смислу, био исти. Ја сам на првом месту војник, испуњавам задатке, радим у корист интереса Републике Србије, а о наређењима не дискутујем. Основни задатак шефа Војног представништва у Мисији Републике Србије при НАТО-у јесте заступање интереса Министарства одбране и Војске Србије у међународној организацији коју данас чини 29 земаља. Имао сам прилику да сагледам како ту ствари у пракси функционишу и да у директном контакту с људима заступам наше интересе унутар те организације. Тамо се, наиме, одлуке доносе политичким консензусом. Кад то разумете, тек онда схватате место и улогу наведене организације. Био сам сведок појединих турбулентних момената, од нарушавања односа с Руском Федерацијом, до намере НАТО-а да ојача своје источно крило. Ако ту додате, условно речено, и тај политички сегмент који се бави одлучивањем и употребом силе, а учествујете у процесу као посматрач, можете својој земљи понудити правовременост у погледу информисања, не само војног него и државног руководства.

– Намеравам, пре свега, да наставим процесе опремања, ревитализације и модернизације Војске. Желим да сваки сегмент система има капацитет да задатке реализује потпуно и правовремено. Ипак, људи ће бити приоритет, и то у свим категоријама – од официра, преко подофицира, до војника. Има простора да се у квалитативном и квантитативном смислу јасно определимо, да поставимо реалне циљеве, јер само реалност води ка испуњењу. Имамо професионалне припаднике с капацитетом да буду носиоци приоритетних задатака. С друге стране, охрабрен сам чињеницом да уживамо посвећеност државног врха, председника Републике, министра одбране, да се опремљеност Војске доведе на одређен ниво. Неутралност Републике Србије захтева такав однос. Економски бољитак ће оснажити и наше позиције, а и ми томе треба да допринесемо.

– Квалитет реализованих задатака припадника Војске Србије ангажованих у међународном окружењу оцењиван је од представника Уједињених нација и држава партнера са којима су непосредно извршавали задатке искључиво највишим оценама. Свакодневно пратимо њихов рад и са задовољством могу да кажем да су Војска Србије и Република Србија поносни на њих, на њихов војнички однос према обавезама и човечност коју показују у току ангажовања широм света. Наши припадници у свету своје дужности извршавају часно, поштено и одговорно, уз максимално залагање, представљајући Војску Србије на начин који доликује српском војнику.

– Према свим анализама и проценама, позиција Републике Србије је таква да неутралност може да се одржи. Али на њој треба радити. А како? Тако што јачамо капацитете државе. Један од елемената је и Војска Србије, као њена оружана сила. 

– Питате војника да ли би хтео да се бави војском? Одлуке које су доношене о суспензији војног рока биле су директно везане за један временски период када су околности и опредељење Републике Србије били потпуно другачији. Околности данас захтевају промене. Није реч о томе да ли Војска Србије треба да образује и васпитава омладину. То није примарно. Важна је способност грађана Србије да бране своју отаџбину. Зна се ко може да донесе одлуку о томе. Мој лични став је – за. Генералштаб детаљно анализира све аспекте тог питања и државно руководство ће имати потребне параметре за доношење одлуке – колико то кошта, шта би обухватило, колико би трајало...

– С обзиром на то да је основни задатак Војске у миру обука и унапређење оперативних способности, претходних година Војска Србије је интензивно радила на оспособљавању команди и јединица за хитно реаговање у све три додељене мисије. Тежиште у обуци било је на потпуном оспособљавању команди и јединица које улазе у састав Снага за реаговање, а у наредном периоду тежиште ће бити на унапређењу обучености професионалног састава и дела резервног састава Главних одбрамбених снага. Планирамо и изградњу полигона за борбу у урбаној средини у Ковину, који ће бити намењен за обуку свих јединица Војске. Предвиђена је изградња нових и доградња постојећих тактичких стаза за индивидуалну обуку војника и колективну обуку јединица до нивоа вода, а динамика реализације обухвата период од 2018. до 2021. године. Стрелишта ћемо опремити новим комплетима стрелишне опреме са радио-управљањем за гађање из стрељачког наоружања, за вучу мета, као и за подизање тешких мета. 

Развојем савремених симулатора и тренажера тежимо да смањимо трошкове обуке, а да се задржи потребан квалитет обучености и појединца и јединица. 

– Ниво и број мултинационалних вежби на којима ВС учествује задњих година износи између 25 и 30 годишње и начелно укључује ангажовање јединица нивоа вода до чете на тактичким вежбама у иностранству, односно ангажовање штабних официра или посматрача на командно-штабним вежбама.

Само у 2017. години реализовали смо 230 различитих вежби команди и јединица ранга батаљона и вишег, као и многобројна увежбавања подржана рачунарским симулацијама. Учешћем у 27 мултинационалних вежби са више од 30 армија света потврдили смо висок ниво интероперабилности у примени заједничких процедура и стандарда и система за командовање и руковођење, те у коришћењу заједничких ресурса. Више од 1.000 наших војника и старешина су на територији Србије и ван ње, са колегама из иностранства, својом стручношћу и способношћу доказали да смо отворени за сарадњу и да можемо парирати свим армијама света.

– Видљиво је да подижемо способности ловачке авијације и то иде заиста добром динамиком. Изградња способности за вертикални маневар у Ратном ваздухопловству одражава се и на јединице Копнене војске. Видљиво је да у модернизацији хеликоптерских снага имамо и источну и западну компоненту – „Ербасови” Х-145, односно Ми-17 и Ми-35. Очекујемо долазак и испоруку 30 руских тенкова модернизоване верзије Т-72, с термовизијом и осталим побољшањима. Очекујемо испоруку 30 модернизованих БРДМ-2, с дизел-моторима. Наравно, ту је и наша одбрамбена индустрија – у завршним смо фазама одређених испитивања, па мислим да ћемо се у скорије време и отуда ојачати новим средствима цевне артиљерије, оклопних, али и неборбених возила, а све зарад покретљивости и подизања способности Војске Србије за копнени маневар.

– Тачно је да су припадници Војске Србије веома цењени у свим мултинационалним операцијама и да важе за војнике од поверења, којима се често додељују најсложенији задаци, у најосетљивијим деловима кризних региона. Српски војник професионално извршава сваки задатак који се пред њега постави, без обзира да ли га извршава у мирнодопским или ратним условима, у својој земљи или иностранству. Тачно је и то да припадници Војске Србије имају мотив више приликом ангажовања у мисији, као што и наши репрезентативци наступају на међународним такмичењима. То је, пре свега, жеља да своју земљу представе на најбољи могући начин и покажу своја знања и војничке вештине пред припадницима страних оружаних снага. Верујем да има истине у томе да жеља за доказивањем и истицањем најчистијих војничких врлина долази из историјског наслеђа наших предака, а да је све то негде уписано у гене припадника Војске Србије. Тренутно ван граница земље имамо 278 припадника, који се упућују на основу Годишњег плана. Верујем да ће нових мисија бити, али о томе ћемо доносити одлуке у складу са интересима наше државе и Војске.

– Војна професија и спорт су уско повезани и некако је природно да се међу војницима траже и нађу они који имају потенцијал да постигну врхунске резултате у спорту. У нашој Војсци има много истакнутих спортиста и не бих сада никога посебно издвајао. Уосталом, ви сваке године поводом Дана Медија центра „Одбрана” организујете избор најбољег спортисте и најбоље спортске екипе Војске Србије, па и сами знате колико је тешко било кога издвојити. Република Србија је чланица Међународног савета за војне спортове (CISM), а наша Делегација при CISM реализовала је више од 150 спортских манифестација из његовог програма. Бројне медаље које припадници Министарства одбране и Војске Србије освајају потврда су њихових дипломатских активности, па заиста можемо рећи да су они „амбасадори” наше земље.

– Природно је да сваки човек настоји да себи створи боље услове за живот. Колико сам радостан што економија расте, свестан сам да то утиче и на попуну Војске. Тржиште рада постаје конкурентније. Чињеница је да се позитивни економски тренд одражава и на нас и охрабрен сам чињеницом да се то рефлектује и на наше зараде. Можда не тако брзо како би то већина очекивала, али после деценија стагнације није могуће ништа урадити преко ноћи. Битно је да смо изашли из негативне спирале и да се стандард побољшава. Недавно смо о томе озбиљно разговарали и закључак је да систем одбране као послодавац мора да прати узлазне економске трендове и остане конкурентан. Наравно, не треба заборавити да је војни позив специфичан, изазован и да систем војног образовања може понудити много тога што на другим местима не можете наћи, поред осталог и сигурност запослења и неке друге бенефиције. 

– Сетимо се догађаја од пре само неколико година, када се државни врх стидео наших ратних командира и команданата, преко ноћи их и без икаквог објашњења пензионисао и слао на клупе сурових истражитеља. Сетимо се догађаја када смо преко ноћи, без икакве новчане надокнаде, послали на стотине наших цивилних лица на улицу. То је пример супротности онога за шта се сада залажемо и настојимо да из тих догађаја извучемо поуку, како не бисмо више понављали такве и сличне грешке. Неговање традиција је нешто што ми поштујемо и развијамо, а најбољи пример за то је пројекат „Ратник”, „Сећања” као и учешће припадника Војске Србије у снимању филма о догађајима на Кошарама и Паштрику, али и другим ослободилачким ратовима које је Србија, нажалост, током историје била принуђена да води. На овај начин шаљемо снажну поруку да дела људи који су дали оно највредније што су имали – своје животе – никада нећемо заборавити, да смо поносни на њихову храброст и хуманост. Они су перјаница наше војске и врховна вредност која нема цену и која нас покреће.

– Рату се нико не радује, али то су искуства која вас у овом послу чине компетентним. Не могу да кажем да сам био срећан у том амбијенту. Као војник не могу рећи ни да ми је то била непознаница. То је мој посао, за то се спремамо. Ако дође до рата, а ја молим Бога да никада не дође, нико не сме да сумња у војника, нити у то да ће он урадити свој део посла. То је кроз историју више пута доказано. Војска никад није укаљала образ. Достојанствено и часно у одбрани своје отаџбине многи су дали своје животе. Има ли узвишеније жртве?

Објављено у магазину „Одбрана“ 21. септембра 2018. године.