Снаге и средства пловних јединица

Прво наоружање и бродови Речне ратне флотиле били су трофејног порекла. Већина пловних објеката на употреби у Флотили били су дело домаће бродограђевне индустрије, било да су саграђени или реконструисани објекти. Највећи број бродова изграђен је у бродоградилиштима у Београду, Апатину, Новом Саду и Мачванској Митровици.

Први бродови Речне ратне флотиле нису имали артиљеријско наоружање, па су у завршним операцијама за ослобођење земље служили искључиво за превожења. Основно наоружање били су митраљези 6,5 и 8 mm. Увођењем у састав Речне ратне флотиле речног монитора, оклопних и патролних чамаца уграђено је на њих и артиљеријско наоружање: митраљез 12,7 mm и топови 20, 40, 76 и 105 mm, чиме је знатно подигнута ватрена моћ јединице и омогућено њено дејство по снагама на води и копну.

Планирана изградња речних оклопних чамаца и речног артиљеријског брода није остварена, већ су деценијама развијани бродови и средства дефанзивне намене. Данашњи бродови су опремљени одговарајућим наоружањем у складу са додељеном мисијом и задацима.

Речни вишенаменски бродови типа 331, класе „нештин”, су изграђени у бродоградилишту „Бродотехника” у Београду, под развојном шифром С-25/Б-47 и уведени у употребу у времену од 31. марта 1975. до 29. јуна 1979. године.

За потребе Речне ратне флотиле Југословенске ратне морнарице изграђено је шест речних (миноловаца) вишенаменских бродова типа 331 „нештин”.

Вишенаменски бродови у експлоатацији Речне флотиле Копнене војске носе ознаке и имена по следећем: РВБ-332 „Тител” (у употреби од 1. марта 1977. године), РВБ-335 „Апатин” (од 16. марта 1979. године) и РВБ-336 „Смедерево” (од 29. јуна 1979. године).

Бродове погоне два дизел-мотора снаге по 191 KW (260 КС), којима се развија максимална низводна брзина од 28 km/h. Аутономија брода је 15 дана, са даљином пловљења од 4.000 km. Материјал који се користио приликом градње бродова  је легура алуминијума.

Речни вишенаменски брод тип 341, класе „Нови Сад”, изграђен је у бродоградилишту „Бродотехника” у Београду, под ознаком „С-25Н” и уведен у употребу 25. априла 1999. године. Најсавременији вишенаменски речни ратни брод РВБ-341 је поринут 6. јуна 1996. године, као модификација речног миноловца класе „нештин”.

Модификација брода РВБ-341 се односила на већу ватрену моћ, мања физичка поља, што је омогућило безбеднији прелаз преко минских поља, повећану носивост и већу чврстоћу трупа. Модификовани РВБ-341 има уграђену клима-комору, уређај за рециркулацију ваздуха, остварен је већи комфор за посаду бољим распоредом просторија у којима је уведена климатизација и уграђени су прозори у потпалубљу.

Речни патролни брод „Јадар“ тип 111 изграђен је у бродоградилишту „Тито” у Београду, под развојном шифром „Motorboat A1“. У градњи РПЧ-111 коришћена је легура челика и алуминијума. Брод има пун депласман од 29,2 тоне, дужину 24,4 m, ширину 4,4 m и газ од 0,97 m. Погоне га два дизел-мотора снаге од по 162 kW (220 КС), са којима развија максималну брзину 33 km/h.

У флотну листу и састав Речне ратне флотиле уведен је 10. маја 1956. године, где се налазио прво у саставу Одреда речних патролних чамаца од 1956. до 1963. године, затим у Дивизиону речних миноловаца од 1963. до 1971. године и Речном центру од 1971. године до преласка у граничну службу. У саставу 32. граничног дунавског одреда РПЧ-111 се налазио до укидања граничних јединица. Брод је наређењем Команде Морнарице од 3. марта 2006. поново враћен у експлоатацију у матичну јединицу.

Највећа част броду указана је на свечаности поводом преформирања Речне флотиле у ранг бригаде 2. октобра 2008. године и на војној паради „Београд 2014“ 16. октобра 2014. године. Речни патролни брод РПБ-111 „Јадар“ поносито је пловио на челу ешелона пловних објеката под војном заставом Речне флотиле, са које се вијорио амблем јединице и натпис „За слободу и част отаџбине“.

Речни патролни бродови (РПБ) типа 211 изграђени су 1980. године у београдским бродоградилиштима „Тито” и „Бродотехника”. Укупно је изграђено 6 објеката, ознака од 211 до 216. За градњу су коришћени челик и стаклопластика.

Речни патролни бродови су намењени за патролирање и контролу речног саобраћаја на унутрашњим пловним путевима. Највећи део експлоатације провели су у јединицама Граничног дунавског одреда, све до дезангажовања Војске Србије и Црне Горе са задатака обезбеђења државне границе. Свих шест пловних објеката РПБ типа 211 предати су Речној флотили наређењем Команде Морнарице од 12. јануара 2006. и Команде Новосадског корпуса од 15. августа 2006. године.

РПБ-213 „Колубара“, РПБ-214 „Морава“ и РПБ-216 „Тимок“ су од 2. октобра 2008. године у оперативној употреби у саставу Групе патролних бродова Другог речног одреда Речне флотиле.

Депласман речних патролних чамаца износи 56 тона, дужина је 21,27 m, ширина 7,5 m, висина 5,3 m и газ 1 m. За погон користе два дизел-мотор снаге од по 425 kW, којима развијају брзину од 30 km/h. РПЧ има посаду од 7 чланова и могућност превожења 30 војника са пуном ратном опремом.

Брод посебне намене „Козара“ (БПН-30) је вишенаменски брод, првобитног назива Речни помоћни брод-база РПБ-30. Набављен је из Регензбурга у Немачкој 1961. године као замена за командни брод РРМ-11 „Фрушка гора“.

Изграђен је 15. септембра 1939. године у Линцу у Аустрији под именом „Kriemhild“, пловио је под заставом немачке ратне морнарице у саставу Црноморске флоте све до краја Другог светског рата као командни и брод команданта за поморске и речне снаге на сектору Дунава, Црног мора и Дњепра и брод-матица за дивизион миноловаца.

Карактеристике које је брод имао подудариле су се са исказаним потребама Речне ратне флотиле из 1960. године за пловним објектом намењеним за командно место јединице и смештај припадника команде. Комисија Команде Ратне морнарице је од 6. до 15. јуна 1960. године извршила преглед брода у Регензбургу и предложила да се брод купи. Након пријема у састав Речне ратне флотиле, брод је на доку у Доњој Градини 29. маја 1961. године уматичен и крштен именом „Козара“.

У основи градње брода коришћен је висококвалитетни челик. Даљина пловљења износи 6.120 km економичном брзином уз аутономност од 45 дана. Брод је првобитно имао депласман од 600 тона, дужину 67 m, ширину 9,5 m и газ 1,2 m. Погонила су га два дизел-мотора марке „РВ6-M-345“ снаге од по 294 kW, којима је развијао максималну брзину од 21 km/h. За 60 година брод је укупно возио 16.850 погонских часова, тј. просечна експлоатација је била 280 часова годишње. Данас брод покреће дизел-електрична пропулзија састављена од дизел-мотора „катерпилар“ и електромотора „кончар”, намењеним за покретање два погонска пропелера, укупне снаге 800 kW, којима развија брзину од 26 km/h.

„Козара” је бројала посаду од 47 чланова већи део своје експлоатације, али се организацијским променама током деценија службе и увођењем савременијих бродских средстава и уређаја број чланова постепено смањивао. Од реорганизације јединице спроведене током 2008. године бројно стање износи 30 чланова, уз промену и прилагођавање структуре укрцаног особља у складу са захтевима за експлоатацију новоуграђених уређаја.

Временом је наоружање на броду мењано тако што су прво била постављена три троцевна бродска топа М-55/III калибра 20 mm. Ратни борбени комплет некада је износио: 10.800 комада метака 20 mm, 70 мина типа „Р-1” или 50 мина типа „КМД-2-500(с)”. Уграђени лаки ракетни системи за ПВО брода условили су смањење бродског артиљеријског наоружања, тако да се данас на прамцу налази један троцевни бродски топ од 20 mm.

 „Козара” има могућност крцања и смештаја 250 војника са личним наоружањем и опремом. Опремљена је најсавременијим бродским навигационо-информационим системом, средствима и уређајима.

У Бродоградилишту „Апатин“ је од новембра 2009. до септембра 2013. године извршено доковање „Козаре”, уз извођење радова на модификацији и генералном ремонту брода. Модификација бродских система у оквиру генералног ремонта БПН-30 „Козара” обухватила је све системе брода: од погонско-пропулзивног и електроенергетског, преко система унутрашњих и вањских бродских веза, све до опремања најсавременијим навигационо-информационим системом. На брод је уграђена нова опрема за управљање, сидрење и вез брода, навигациона и сигнална светла, систем дренаже (отпадне и техничке воде), противпожарни систем, нови танкови питке воде од укупно 22 тоне.

Брод посебне намене „Козара” је први површински војни брод са уграђеном дизел-електричном пропулзијом у Србији и региону.

Основна намена брода је да буде командно место и база за смештај и боравак припадника Речне флотиле Војске Србије у све три мисије. Осим функције командног брода БПН-30 „Козара” служи и за протоколарне почасти и пријеме за највише државне и војне званичнике, као и за обуку из навигације и бродарства свих кадрова рода речних јединица, бродарских школа и стручних установа.

Помоћни речни брод ПРБ-36 „Шабац“ је изграђен у београдском бродоградилишту „Бродотехника” у периоду од 10. септембра 1981. до 9. априла 1984. године, под развојном шифром РСРБ-КБ. Брод је 20. априла 1984. године уведен у флотну листу бродова у оперативној употреби у Речнoј ратнoј флотили.

За градњу брода је коришћен алуминијум. Депласман износи 115,8 тона, дужина 32,20 m, ширина 7,05 m, висина 3,30 m и газ 1,335 m. ПРБ-36 „Шабац” погоне два дизел-мотора од по 192 kW, којима развија максималну брзину од 22 km/h. Даљина пловидбе је 1.326 km, уз аутономију од 10 дана. Има могућност крцања 100 војника са пуном ратном опремом, а опслужује га 17 чланова посаде.

Наоружање ПРБ-36 „Шабац” чине два бродска једноцевна топа М-71/I калибра 20 mm и четвороцевни лаки ракетни систем ПВО стрела-2М.

Брод је опремљен: навигацијским радаром „дека 1216А”, дубиномером „Д-14”, жирокомпасом „С-12”, радио-телепринтерским уређајем „РТУ-100/М”, радио-примопредајником „РУП-12М”, радио-пријемник „маркони”, радио-телефоном „УКТ ФМ 66/17” и опремом и уређајима за контролу и размагентисање бродског магнетизма.

Речна пениша нафте моторна, ознаке РПН-43 израђена је у бродоградилишту „Тито” у Београду 1955. године. Пениша нафте је намењена за попуну пловних објеката горивом дуж унутрашњих пловних путева. Пуни депласман брода износи 90 тона, а има могућност крцања 45 тона горива, уз 3 тоне сопствених залиха. Брод погони један дизел-мотор снаге 81 kW, којим може да развије брзину од 17 km/h. Дужина брода је 21 m, ширина 4 m и газ 1,38 m.

Речна пениша нафте РПН-43 се налазила у саставу Речне ратне флотиле од 15. септембра 1955. године, првобитно у организацијском саставу Одреда помоћних бродова, затим у саставу Помоћног вода Команде Речне ратне флотиле. Од 2008. речна пениша нафте РПН-43 је у екплоатацији Чете за логистику Речне флотиле.

Речна пениша нафте РПН-41 је био брод трофејног порекла, носивости 47 тона са погоном од једног дизел мотора од 65 КС.

Речни пловни док РДОК-15 је изграђен је у бродоградилишту у Дегендорфу у Немачкој 1921. године. За материјал градње речног пловног дока коришћен је висококвалитетан челик. У јединици се налази од 1944. године, као ратни плен при ослобађању Београда, реконструисан је у бродоградилишту „Нови Сад”, од 30. јула до 28. децембра 1962. године. Коначна реконструкција и радови на адаптацији и техничкој модификацији извршени су 1975. године у београдском бродоградилишту „Бродотехника”.

РДОК-15 је пловни објекат намењен за доковање бродова и осталих пловних објеката и средства у употреби у Речној флотили до дужина од 32 метра и депласмана 70 тона. Заузима важно место у систему одржавања и ремонтовања бродова Речне флотиле. Формацијски припада Чети за логистику Речне флотиле.

РДОК-15 има депласман од 221 тоне (депласман  оптерећења износи 347 тона), дужину 48,4 m, ширину 16,24 m и газ 1,30 m. Нема сопствени погон већ се може теглити до максималне брзине од 21 km/h. Речни док има могућност крцања 200 војника са наоружањем и опремом.

Десантни бродови типа 411 су уведени у флотну листу бродова и оперативну употребу као десантно-јуришни чамци у 8. одред десантно-јуришних чамаца у Кумбору. Првобитно су ДЈЧ тип 601 били намењени за употребу на мору, грађени од 1975. до 1984. године у бродоградилишту „Гребен” у месту Вела Лука, у укупном броју од 32 објекта. Пет објеката је пребазирано са мора у Речну ратну флотилу и данас су у употреби са следећим ознакама: ДБ-411 „Бечеј“, ДБ-412 „Белегиш“, ДБ-413 „Тараш“, ДБ-414 „Бегеч“ и ДБ-415 „Шајкаш“.

Пре уласка у употребу у Одред речних десантно-јуришних чамаца Речне ратне флотиле, у београдском бродоградилишту „Бродотехника”  је током 1995. године извршен ремонт и прилагођавање бродова за употребу на реци. Модификовани за употребу у речним условима, бродови су намењени за брза уздужна и попречна превожења на унутрашњим пловним путевима.

Десантни бродови су израђени од стаклопластике. Одликују се великом брзином, маневарским способностима и могућностима пристајања на ниску, неизграђену обалу. Чамци имају депласман од 42 тона, дужину 22,2 m, ширину 4,8 m, висину 7,40 m и газ 1,10 m. Наоружани су са по два једноцевна бродска противавионска топа М-71 калибра 20 mm и бацачем граната БП-30 калибра 30 mm.

Десантне бродове погоне два дизел-мотора снаге од по 640 kW, којима развијају брзину до 60 km/h. Имају носивост 6 тона уз могућност крцања и превожења 80 војника са личним наоружањем и опремом.

Речни пристани покретни (речни пловни пристани) су пловна средства којима су опремљени речни одреди. Намењени су за смештај команди пловних јединица и формирање командног места дуж унутрашњих пловних путева.

Пловни објекат речни пристан покретни РПП-70 је трофејног порекла, депласмана 305 тона, дужине 61,70 m, ширине 11,17 m, висине 6,51 m и газа 0,45 m. Има могућност крцања 150 војника са личним наоружањем и опремом.

У опреми Речне ратне флотиле се од почетка експлоатације налази на сидришту „Ушће” у Београду, првобитно у саставу Речне јахте „Крајина” Одреда гардијских бродова. 

Речни пристан покретни РПП-71 је трофејног порекла, депласмана 22,5/50 тона, дужине 20 m, ширине 6 m, висине 4 m и газа 0,60 m. Има могућност крцања 50 војника са личним наоружањем и опремом.

Првобитно је формацијом припадао Речној јахти „Шумадинка” у саставу Одреда гардијских бродова на сидришту „Ушће” у Београду, а затим у речној граничној јединици са базом у Сремској Митровици. Из састава 14. граничног батаљона Новосадског корпуса враћен је у Речну флотилу на основу наређења Команде Морнарице од 10. априла 2006. године.

 

Речни пристан покретни РПП-72 има депласман од 164,8 тона, дужину 41,74 m, ширину 11,24 m, висинау 2,4 m и газ 0,45 m.

Пристан је грађен од 5. септембра 1973. до 5. јуна 1974. године у „Бродоремонту” из Бачког Моноштора. У састав Речне ратне флотиле је ушао 1. новембра 1975. године, и то у састав Одреда гардијских бродова на сидришту „Ушће” у Београду.

Речни пристани покретни РПП тип 73 и 74 су изграђени 1980. године у Бачком Моноштору. Грађени су од челика, а димензије пристана су: дужина 26 m, ширина 8 m, висина 3 m и газ 0,5 m. Немају погон већ се тегле до максималне брзине од 17 km/h, уз аутономију од 10 дана.

Чамац моторни патролни ЧМП-22 је саграђен 1979. године у Бродоградилишту „Гребен”, Вела Лука и исте године уведен у оперативну употребу. У састав Речне флотиле је ушао 5. јула 2006. године по престанку обављања службе обезбеђења државне границе на реци из састава 14. граничног батаљона Новосадског корпуса.

Пловни објекат ЧМП-22 има депласман од 2,64 тоне, дужину 8 m, ширину 2,95 m и висину од 1,5 m. За материјал за градњу моторног чамца коришћена је стаклопластика. Чамац погоне 2 бродска мотора марке волво снаге од по 130 КС, помоћу којих развија максималну брзину од 60 км/ч. Наоружан је противавионским митраљезом 12,7 mm бровинг.

Речна ронилачка јединица Речне флотиле спада у ред јединица са традицијом и искуством дугим више од пола века. У оквиру формације из 1960. године у Другој речној ратној флотили се налазила Чета за подводно запречавање, из које је 1964. године формирана прва самостална речна ронилачка јединица под називом Вод речних подводних диверзаната. Након извршених организацијских промена у Речној ратној флотили по формацији од 29. јуна 1971. године формирана је ронилачка јединица под називом 93. речни центар.

У самом почетку основна намена јединице је била дефанзивна и користила се искључиво за извођење лаких бродских радова при редовном и ванредном доковању брода. Први регистровани зарон речних ронилаца 93. речног центра забележен је у ронилачком дневнику 1. јуна 1972. године.

Изворни формацијски назив 93. речни центар враћен је јединици 2005. године. Последњим организацијско-формацијским променама извршеним 2008. године јединица је преформирана у 93. ронилачку чету и ушла је у састав Првог речног одреда Речне флотиле.