Витезови Карађорђеве звезде из чувеног „Гвозденог пука“

У току ослободилачких ратова од 1912. до 1918. године, Србија је мобилисала око сто пешадијских, коњичких и артиљеријских пукова. Све те ратне јединице су храбро и пожртвовано, уз велике губитке, извршиле своју патриотску дужност према отаџбини.

Међутим, само је један пук због храбрости, као најбољи пук српске војске, добио почасни назив Гвоздени пук. Био је то Други пешадијски пук „Књаз Михаило“ првог позива Моравске дивизије, који је мобилисан од људства са подручја прокупачке окружне пуковске команде. Сачињавли су га војни обвезници од 21. до 31. године живота, који су учествовали у свим ратовима које је српска војска водила од септембра 1912. све до средине децембра 1918. године.

У рат пук је кренуо 7. октобра 1912. године. Према историјским подацима, који се чувају у архиву у Прокупљу, био је то дан када се пола Топлице слегло да испрати своју дику и понос, свој 2. пешадијски пук Моравске дивизије првог позива „Књаз Михаило“. „Очеви и мајке, младе снаше са бебама у рукама, сестре и веренице, све се то слегло преко реке Топлице. Постројен пук, после кратког говора команданта, уз звуке пуковског марша Дрино водо хладна кренуо је према Марковом камену низ Топлицу ка Куманову. Цвет Топличана отишао је на пут са којег се већина неће вратити. Отишли су у рат, у историју и вечну славу.“

У ратовима од 1912. до 1918. године погинуло је око 32 официра, 1.239 војника и подофицира, рањено 148 официра и 6.492 војника и подофицира пука. У ове податке нису урачунати губици од болести, нарочито од колере 1913. и тифуса 1915. године, јер никад нису прецизно утврђени.

Тешко, кажу стари Топличани, да је постојала кућа у Топлици која за потребе Другог гвозденог пука није дала војника, неке су дале и два, а неке и више за потребе краља и отаџбине.

Да успомена на те славне дане живи међу Топличанима и данас, говори податак да је галерија Народног музеја Топлице у Прокупљу била мала да 27. новембра 2007. године прими све оне који су желели да присуствују отварању изложбе, посвећене „Витезовима Карађорђеве звезде са мачевима из Топлице“.

Оно чиме се Топличани поносе је сазнање да је ковчег са посмртним остацима краља Петра Првог Карађорђевића, од сто пуковских застава колико их је било у српској војсци, био прекривен управо заставом Другог гвозденог пука. Ратна застава Другог пешадијског пука, била је најодликованија застава у српској војсци. Пуковској застави припала су одликовања: Карађорђева звезда са мачевима II реда, Карађорђева звезда са мачевима III реда, Карађорђева звезда са мачевима IV реда, Орден Белог орла III реда, Златна медаља за храброст и Француски ратни крст са палмом.

У току Првог и Другог балканског и Првог светског рата у борбеним акцијама пука учествовало је око 19.000 бораца. Други гвоздени пук је учествовао у свим познатим биткама: у Првом балканском рату у Кумановској, Прилепској и Битољској бици. У Другом балканском рату 1913. године у борбама овог пука са Бугарима погинуло је 50 одсто војника, командант пука, сви команданти батаљона и сви командири чета. Од тог рата, пук почиње да се назива гвоздени.

Пук се прославио у Брегалничкој бици, кад је у најкритичнијем тренутку, 18. јуна 1913. године, задобио бесмртну славу чувеним јуришом на коту 650, када је пробијен бугарски фронт и решена битка на Брегалници.

У Првом светском рату 1914. године Други гвоздени пук учествовао је у Церској бици, и то у самом њеном центру, на Текеришу. Посебно су забележена јуначка дела припадника Гвозденог пука у Колубарској бици. Видећи како му људство гине, други ратни командант пука, пуковник Миливоје Стојановић Брка, лично је повео пук у нови јуриш и том приликом је Кременица освојена а пуковник Стојановић погинуо. У његову част композитор Станислав Бинички је компоновао Марш на Дрину. Команду над пуком примио је трећи ратни командант, пуковник Димитрије Милић.

Почетком 1915. године, пук је пребачен у Македонију да би ојачао фронт према Бугарској. Краљ Петар Први Карадордевић уручио је посебно признање пуку због храброг држања при повлачењу војске преко Албаније. Пук је последњи напустио српску територију и кренуо преко албанских беспућа.

После опоравка на Крфу, и краће обуке, 18. јула 1916. године пук је изашао на фронт. Његови припадници посебно су се истакли за време Горничевске битке, када су у центру српског борбеног распореда, заузели село Горничево и отпочели гоњење разбијеног непријатеља. Само 25 септембра 1916. године пук је заробио пет бугарских официра и 804 војника и подофицира, запленио четири топа, седам митраљеза, 600 пушака.

У овим борбама су се прославиле и једине две жене носиоци Карађорђеве звезде са мачевима, које су се бориле у саставу Гвозденог пука, Милунка Савић и Енглескиња Флора Сендс.

Посебну славу пук је стекао освајањем чувене коте 1212, 4. новембра 1916. године, што је омогућило да се ослободи Битољ. После пробоја Солунског фронта, у којем је активно учествовао, пук се посебно истакао у борбама за ослобођење Ниша октобра 1918. године, Алексинца, Ражња, Параћина, Свилајнца, до Гроцке, где је пребачен преко Дунава и потом преко Панчева кренуо на Бечкерек, данашњи Зрењанин. После Бечкерека, пук је 7. новембра 1918. ослободио Кикинду. Средином децембра 1918. године повучен је из Војводине у Београд.

Пук је све до 5. маја 1920. године задржан у Београду као гардијска јединица, обезбеђујући Двор, Народну скупштину и министарства. Тек када је формирана гарда, пук је демобилисан и малобројни преживели ратници, који су септембра 1912. године кренули из Прокупља у ратове, коначно су се вратили у родни крај, попаљен и опустошен од бугарске окупације.

Од почетка мобилизације за вођење рата против Турске, коју је краљ Петар објавио указом од 17. септембра 1912. године (по старом календару) у 17 часова, за само четири дана, колико је трајала мобилизација, Прокупље је врило као у котлу. У Прокупљу су од 20. до 24. септембра 1912. године (по новом календару од 3. до 7. октобра) мобилисане следеће јединице Други пешадијски пук првог позива (4.700 војника), Други пешадијски пук другог позива (4.095 војника), Други пешадијски пук трећег позива (3.559 војника), Други прекобројни пук првог позива (4.600 војника), Први батаљон за Шести прекобројни пук (1.000 војника), четири допунска батаљона (2.024 војника), укупно 19.978 војника.