Почасна стража
Гардијске јединице осниване су од најранијих времена да би обезбеђивале владара. Током векова, лична телесна стража владаоца увек представља најоданији део војске и последњу заштиту суверена. Њихови припадници увек се врло пажљиво бирају, јер се од њих очекује да буду кадри да извршавају најодговорније задатке и да се суочавају са највећим опасностима.
У монархијама, гарда је расла сходно утицају кнежевске и краљевске моћи, а у периоду после Француске револуције, гарда у новоствореним условима није више највиша заштита једне личности него постаје и симбол одбране републике. Она се конституише као најелитнија формација војне силе једне државе. Без обзира на врсту државног уређења, гарда је до данас задржала улогу почасне страже.
У Србији, постанак и развој гарде је у тесној вези са стварањем и развојем српске војске и државе у целини. Први кораци у организацији регуларне српске војске започињу током Првог устанка вожда Карађорђа, установљењем једног батаљона регулаша. Иако је Гарда формално настала у првој половини 19. века, у време Првог устанка постојала је јединица од неколицине потпуно униформисаних пешака – Српска гарда, која је чувала Совјет и одред од 30 козака Српског козачког пука, који су били Карађорђева лична пратња и заштита.
Од 1825. године кнез Милош Обреновић покушавао је да успостави војну организацију у Београдском пашалуку кроз уписне пандуре и солдате.
Поразом Турске од Русије 1829. године, Милошу полази за руком да 1830. године оснује „Књажевску гвардију“. Тиме је поставио темеље регуларној српској војсци, а посебно Гарди, коју је обукао и устројио по узору на руску Царску гарду, у то доба најелитнији војни састав у Европи.
Први јавни наступ „Књажева Гарда“ имала је 1830. године приликом читања хатишерифа. Тада је почасна стража била распоређена испред Господарског конака и Новог конака – Конака књегиње Љубице, у Савамали и на Варош-капији. Гарда је на Србе тада учинила охрабрујући, а на Турке поразан утисак јер су у Гарди видели праву српску војску, снагу нове пробуђене Србије.
Од 28. јуна 2013. године, Гарда је обновила традицију почасне страже, и она је постављена испред зграде Генералног секретаријата председника Републике на Андрићевом венцу.
Почасна стража је специфичан церемонијални израз самосвести о држави, њеним институцијама и војсци. Укупним изразом, почасна стража оличава снагу, обученост и вештину војске, која стоји испред тих институција, чува их и својим држањем указује на непоколебљивост у одбрани свих тих тековина.
Достојанствено држање припадника Гарде, њихово оружје и униформе наглашавају елитност јединице и изграђеност војске којој припадају. Радње и поступци током смене страже, при доласку и одласку, указују на креативно схватање места и улоге војске у савременим друштвима. Непомичност демонстрира потпуну усредсређеност и посвећеност повереном задатку, а једновременост покрета и радњи демонстрира способност да појединци раде савршено прецизно као колектив. Улога почасних стражара је да прикажу озбиљност институције председника Републике и здања у коме се доносе одлуке наше државе. Они својим присуством приказују да је Војска ту да подржи и заштити интерес земље. Својим стајањем уз стубове на улазу у зграду председништва, представљају Гарду и Војску Србије у целини као постојани и витални ослонац и стуб државе.
Поруке и симболи почасне страже могу се вишеструко тумачити и сагледавати, са социо-психолошког, антрополошког и других аспеката. Имају чак и елементе фолклорно-туристичког значења.
Гардисти који чине почасну стражу испред зграде Генералног секретаријата председника Републике пролазе строге безбедносне провере и селекцију која од њих захтева највише моралне особине. Они су врло пажљиво одабрани, а по својим карактерним особинама и дисциплини су беспрекорни. Њих, пре свега, карактерише патриотизам, поштење, честитост, оданост и искрено поштовање традиције и историје. Они су данас ту да те особине, као пре више од сто осамдесет година, поново изазову у својим сународницима, да их у тешким временима поново учине поносним на себе, своју војску и Србију.
У Србији, постанак и развој гарде је у тесној вези са стварањем и развојем српске војске и државе у целини. Први кораци у организацији регуларне српске војске започињу током Првог устанка вожда Карађорђа, установљењем једног батаљона регулаша. Иако је Гарда формално настала у првој половини 19. века, у време Првог устанка постојала је јединица од неколицине потпуно униформисаних пешака – Српска гарда, која је чувала Совјет и одред од 30 козака Српског козачког пука, који су били Карађорђева лична пратња и заштита.
Од 1825. године кнез Милош Обреновић покушавао је да успостави војну организацију у Београдском пашалуку кроз уписне пандуре и солдате.
Поразом Турске од Русије 1829. године, Милошу полази за руком да 1830. године оснује „Књажевску гвардију“. Тиме је поставио темеље регуларној српској војсци, а посебно Гарди, коју је обукао и устројио по узору на руску Царску гарду, у то доба најелитнији војни састав у Европи.
Први јавни наступ „Књажева Гарда“ имала је 1830. године приликом читања хатишерифа. Тада је почасна стража била распоређена испред Господарског конака и Новог конака – Конака књегиње Љубице, у Савамали и на Варош-капији. Гарда је на Србе тада учинила охрабрујући, а на Турке поразан утисак јер су у Гарди видели праву српску војску, снагу нове пробуђене Србије.
Од 28. јуна 2013. године, Гарда је обновила традицију почасне страже, и она је постављена испред зграде Генералног секретаријата председника Републике на Андрићевом венцу.
Почасна стража је специфичан церемонијални израз самосвести о држави, њеним институцијама и војсци. Укупним изразом, почасна стража оличава снагу, обученост и вештину војске, која стоји испред тих институција, чува их и својим држањем указује на непоколебљивост у одбрани свих тих тековина.
Достојанствено држање припадника Гарде, њихово оружје и униформе наглашавају елитност јединице и изграђеност војске којој припадају. Радње и поступци током смене страже, при доласку и одласку, указују на креативно схватање места и улоге војске у савременим друштвима. Непомичност демонстрира потпуну усредсређеност и посвећеност повереном задатку, а једновременост покрета и радњи демонстрира способност да појединци раде савршено прецизно као колектив. Улога почасних стражара је да прикажу озбиљност институције председника Републике и здања у коме се доносе одлуке наше државе. Они својим присуством приказују да је Војска ту да подржи и заштити интерес земље. Својим стајањем уз стубове на улазу у зграду председништва, представљају Гарду и Војску Србије у целини као постојани и витални ослонац и стуб државе.
Поруке и симболи почасне страже могу се вишеструко тумачити и сагледавати, са социо-психолошког, антрополошког и других аспеката. Имају чак и елементе фолклорно-туристичког значења.
Гардисти који чине почасну стражу испред зграде Генералног секретаријата председника Републике пролазе строге безбедносне провере и селекцију која од њих захтева највише моралне особине. Они су врло пажљиво одабрани, а по својим карактерним особинама и дисциплини су беспрекорни. Њих, пре свега, карактерише патриотизам, поштење, честитост, оданост и искрено поштовање традиције и историје. Они су данас ту да те особине, као пре више од сто осамдесет година, поново изазову у својим сународницима, да их у тешким временима поново учине поносним на себе, своју војску и Србију.
Почасна стража кроз историју
За своје владавине кнез Милош Обреновић формирао је стражу од стајаћих солдата, која је стајала испред његових конака у Пожаревцу и Крагујевцу.
Када се краљ Петар Први Карађорђевић вратио у Србију после Мајског преврата, уселио се у Стари двор надомак Теразија. Иако је пук Краљеве Гарде расформиран, дворска стража успостављена је око двора и њу је обављала пешадијска чета Гарде.
Краљева Гарда давала је дворску стражу око дворског комплекса (у Нови двор се краљ Александар уселио 1922. године) и дворца на Сењаку док се краљ није преселио у новосаграђену резиденцију на Дедињу 1929. године.
Војнике за служење у Краљевој Гарди одређивали су 48 војних одсека са територије Краљевине Југославије. Они су поред општих, морали да испуне и посебне услове: да су здрави и да нису из заражених крајева; да су из добрих, поштених и посве поузданих породица; да су по занимању земљоделци са села, без обзира на њихово имовно стање; по провери – беспрекорног владања; колико је могуће, више писмени; да су правилно развијени и лепе и угледне спољашности и од оних којима припада пун рок службе.
Посебно се водило рачуна да долазе само младићи који су високи најмање 172 цм, као и о томе да у Гарди буду заступљени сви народи који су живели на територији Југославије. Примано је и 80 арнаута, а важило је да за примљене Црногорце буду заступљена сва њихова племена.
Почасну стражу Гарде давале су старешине из Официрске чете испред улаза у објекте (како у Београду, тако и ван њега) у којима је маршал Тито примао госте из земље и иностранства, савезне и републичке функционере, високе војне руководиоце, друштвено-политичке и партијске раднике, као и разне делегације.
За ту сврху бирани су официри који су били приближно исте висине и конституције. Са обе стране улаза стајала су по два официра, који госте нису поздрављали већ су само заузимали став мирно. Почасна стража додељивана је и резиденцијама у којима су одседали страни државници током посета нашој земљи.
Када се краљ Петар Први Карађорђевић вратио у Србију после Мајског преврата, уселио се у Стари двор надомак Теразија. Иако је пук Краљеве Гарде расформиран, дворска стража успостављена је око двора и њу је обављала пешадијска чета Гарде.
Краљева Гарда давала је дворску стражу око дворског комплекса (у Нови двор се краљ Александар уселио 1922. године) и дворца на Сењаку док се краљ није преселио у новосаграђену резиденцију на Дедињу 1929. године.
Војнике за служење у Краљевој Гарди одређивали су 48 војних одсека са територије Краљевине Југославије. Они су поред општих, морали да испуне и посебне услове: да су здрави и да нису из заражених крајева; да су из добрих, поштених и посве поузданих породица; да су по занимању земљоделци са села, без обзира на њихово имовно стање; по провери – беспрекорног владања; колико је могуће, више писмени; да су правилно развијени и лепе и угледне спољашности и од оних којима припада пун рок службе.
Посебно се водило рачуна да долазе само младићи који су високи најмање 172 цм, као и о томе да у Гарди буду заступљени сви народи који су живели на територији Југославије. Примано је и 80 арнаута, а важило је да за примљене Црногорце буду заступљена сва њихова племена.
Почасну стражу Гарде давале су старешине из Официрске чете испред улаза у објекте (како у Београду, тако и ван њега) у којима је маршал Тито примао госте из земље и иностранства, савезне и републичке функционере, високе војне руководиоце, друштвено-политичке и партијске раднике, као и разне делегације.
За ту сврху бирани су официри који су били приближно исте висине и конституције. Са обе стране улаза стајала су по два официра, који госте нису поздрављали већ су само заузимали став мирно. Почасна стража додељивана је и резиденцијама у којима су одседали страни државници током посета нашој земљи.