Речна флотила кроз историју

У свим сукобима кроз историју, битну улогу имале су пловне снаге, познатије као речне ратне флотиле, без којих се ниједан рат није водио. Период средњег века на нашим просторима обележиле су шајкашке флотиле и шајкаши. Шајкаши су у највећем броју били подунавски Срби који су, носећи име по шајкашкој области скоро десет векова, остали упамћени као вешти бродоградитељи, бродарци и ратници.

Традиција организовања војних јединица на рекама, као природним границама међу државама, отпочела је још у средњем веку. На рекама Србије пловиле су шајкашке флотиле српских деспота а Срби шајкаши, као део војне организације у време стварања средњовековних држава, имали су истакнуту улогу у борбама против османских Турака.  

Српска шајкашка флотила је највећи успех у својој историји постигла 14. јула 1456. године под зидинама Београда, када је у борбама уништена целокупна турска флотила од 200 бродова. Уништење турске флотиле било је одлучујуће за исход битке на копну, пошто је опсада са севера била разбијена, а тиме је пролаз хришћанској војсци  био отворен.

У XVI веку српски народ се масовно населио северно од Саве и Дунава због најезде Османлија. За потребе одбране границе Аустроугарске монархије, од народа који су живели уз границу, формирана је Шајкашка флотила, првенствено из српских заједница. Њени припадници су у највећем броју били подунавски Срби, који су у историји упамћени као вешти бродоградитељи, бродарци и ратници.

Након устанака у централној Србији разбуктао се и национални покрет Срба на Доњем Дунаву и Сави, који је захватио и шајкаше. Политичке супротности између Срба и Мађара кулминирале су изненадним нападом на Сремске Карловце 12. јуна 1848. године. Шајкаши и шајкашке вође одиграли су одлучујућу улогу у борбама за национално ослобођење и коначно решавање српског питања у Војводини. 

Пред Велики рат Србиjа ниjе имала организоване војне речне јединице за борбу на рекама, међутим постоjао је кадар коjи jе могао да учествуjе у стварању прве националне речне ратне флотиле. Током борби за нововековну српску државу учествовали су и подвижнички гинули српски бродарци. У ратовима за слободу остављали су за собом херојска дела многи бродари и тиме надахњивали будуће нараштаје и генерације.

Српска Бродарска радионица, која се налазила на средини чукаричког зимовника, градила је речне бродове мањих и средњих димензија и гвоздене шлепове свих врста. Радионица је снабдевала Српско бродарско друштво дереглијама, дрварицама и гвозденим шлеповима, а почетком рата је вршила мале и велике оправке свих домаћих пловила.

Вредним трудом и радом стицано је драгоцено искуство, а будући да Србија није имала ратне бродове, Бродарска радионица је постала наше прво ратно бродоградилиште, у којем је првобитно поправљен и наоружан заробљени аустроугарски брод Форте, а недуго касније саграђен и нов тип малог оклопљеног ратног брода, по замисли Ђоке Поповића и Милојка Ванића и крштен именом Јадар, у славу победе на Јадру и прве савезничке победе у Првом светском рату познатије под називом Церска битка.

Први српски ратни брод изграђен у војном бродоградилишту је чамац моторни оклопни Јадар, поринут у Саву код Чукарице на Преображење 6/19. августа 1915. године. Свечаном чину поринућа присуствовали су команданти 7. пешадијског пука I позива потпуковник Милисав Лешјанин и 11. пешадијског пука I позива потпуковник Милијан Недељковић.

У операцијама одбране Београда, од 6. до 9. октобра 1915. године, одиграла су се најважнија дејства прве националне српске флотиле. Формиране током припрема за одбрану Београда од офанзиве здружених аустроугарских и немачких снага, пловне јединице Бродарске команде доказале су се у борбеним дејствима пожртвованим и храбрим извршавањем свих додељених задатака на делу акваторија од Чукарице до порушеног Савског моста. Борба импровизоване српске речне ратне флотиле током Првог светског рата заслужено заузима истакнуто место у херојској одбрани Београда.

По повлачењу Српске војске на грчко острво Крф Врховна команда је 15. децембра 1915. године, на основу предлога команданта пристаништа на Крфу и ценећи искуства Команде Аде Циганлије у одбрани Београда и уверења да се искуство бродара може искористити на мору, донела наредбу да се формира Бродарска команда, а за команданта је одређен потпуковник Милан Ј. Радојевић. 

Како ратови изнедре ратне хероје, Речна флотила Краљевске морнарице је у Априлском рату добила своје. Заувек ће остати светао пример подвижничке борбе за слободу и част у одбрани отаџбине херојске посаде Краљевског брода Драва, који ће као светионик светлети и бити узор будућим нараштајима.

„Драва се не предаје непријатељу”, непрестано је емитована порука из радио-кабине речног монитора Драва, по пријему издајничког телеграма. Највеће херојство припадника Речне флотиле у одбрани отаџбине у Априлском рату 1941. године показала је посада Краљевског брода Драва, са командантом брода поручником бојног брода прве класе Александром Берићем на челу. Одлучни у борби до последњег испунили су завет да брод неће предати непријатељу и остали верни датој заклетви, оставили су у наслеђе светао пример часне и праведне борбе за слободу отаџбине. Речни монитор Драва је имао јуначку посаду и пркосећи непријатељу нанео му осетне губитке, све до коначног обрачуна у зору 12. априла 1941. године, када је након получасовне неравноправне борбе против немачких авиона и погибије већине чланова посаде, потонуо на 1287. пловном километру Дунава.

Командант монитора Драва извршио је часно своју командантску дужност. Не желећи да напусти тонући брод, у ставу мирно и поздрављајући морнаричку ратну заставу, поделио је судбину свог тонућег брода и положио живот на олтар отаџбине, придруживши се тако погинулим ратним друговима са којима је заједно отишао на дно Дунава. Поносито је стајао и остао на палуби свог брода до последњег тренутка, извршио је часно командантску дужност. Поздрављајући ратну заставу отишао је у незаборав, у бесмртне воде славе и сећања на хероја отаџбине. Бранећи официрску част и положену заклетву исписао је златним словима најсветлије странице у историји Речне флотиле и Краљевске морнарице. У борби за слободу отаџбине дао је свој живот и потврдио неписано поморачко правило да командант тоне са својим бродом.

Тело Александра Берића пронашли су дан након погибије мештани села Белегиш, 90 километара низводно од потонућа брода и сахранили га на месном гробљу, где и данас почива.